ПВЦ се може поделити на флексибилни ПВЦ и крути ПВЦ. Чврсти ПВЦ чини око две-трећине тржишта, док флексибилни ПВЦ заузима једну-трећину.
Флексибилни ПВЦ се углавном користи за подове, плафоне и површински слој коже. Међутим, пошто флексибилни ПВЦ садржи пластификаторе (што је разлика између флексибилног и крутог ПВЦ-а), његова физичка својства су релативно лоша (на пример, флексибилни ПВЦ није погодан за водоводне цеви које треба да издрже одређени притисак воде), чиме се ограничава његова примена.
Чврсти ПВЦ не садржи пластификаторе, што га чини лаким за калупљење и поседује одличне физичке особине, те има значајну развојну и примену вредност. Током производње ПВЦ материјала неизбежно се додаје неколико адитива, као што су стабилизатори и пластификатори. Када би се користили сви еколошки прихватљиви адитиви, ПВЦ цеви би такође биле не-нетоксичне, без мириса и еколошки прихватљиви производи.
